Dan kao svaki dan, Ili noć kao svaka noć. Ali opet... Nekima je noć pre... Nekima je noć posle.
Dok raščupavam lokne po jastucima i pod njegovim prstima, htela ili ne htela, u glavi i srcu mi se svode računi, ne oni finansijski. Oni glavolomni, oni srcelomni, oni snoviđeni...
Neke pupoljkaste mile devojčice su me pitale - Šta je to u ljubavi što nas nagoni na... Neki mili, veliki, zreli dečaci su me pitali i odgovarali pesmama - zašto ne verujemo ili verujemo u ljubav.
Između mene devojčice i dečaka oko mene, nekad sam slaba, nekad snažna, ali kao da odgovore oduvek znam. Smem li to uopšte da priznam?
I prošao je poslednji u nizu prve serije brucoških kolokvijuma. Tzv. mamin kolokvijum, bez učešća mame, naravno, samo putem genetike. A genetika je čudo.
Ima još predmeta, ali za njih nisu predviđeni kolokvijumi. Pravila komplikovana, u tri lepe. Kad, kako, gde... Dođe mi da psujem Bolonju, studira se po nekim blesavim šablonima i bodovima, ali kažu da je studentima lakše, pa se primirim. I treba da im je lakše.
Svaka katedra ima svoja pravila i svoj sajt. Pozitivno je to što imaš sve informacije, za pre i posle, na netu. Ali za neke katedre je stvarno teško pogoditi web adrese. Zašto katedra za matematiku ima adresu koja počinje sa, prosto i jednostavno, matematika, a rezultati se čekaju bar mesec dana? A zašto katedra za fiziku ima web adresu koja počinje sa NOBEL (gle skraćenice - Nano-Opto-Bio-Elektronika-Laserska), a rezultate kolokvijuma daje za tri dana?
- Kako je bilo? Kako si uradio kolokvijum?
- Sabio sam ga!
- Šta ti sad znači to - sabio? Da li je to isto što i nekad - razbio?
- Uradio bez greške.
- Jessssssssss! :)
Sabio, ili razbio, svejedno. Važno da je dimenzija promenjena. :) A sve ostalo je isto, mušičavo ljudski-zaparloženo-profeserski i tvrdoglavo-entuzijatski-studentski lepo. :)
Omiljeni restoran. Negde na beogradskom čardaku, ni na maglovitom, već decembarskom nebu, ni na asfaltu. Reljefna mapa Španije, Francuske, Portugalije... pored nas budi nam želje za vozovima, brodovima, putovanjima, našim maštovitim turama... Budi nam sećanja na seviljske lepeze, Anđelike, Dejvid Krokete i musketare iz knjiga koje su nam omaštavale detinjstva.
Izlog preko puta nas budi nam želju da pišemo surove priče, viđene očima odraslih, o prodavcima u belim košuljama koji samo stoje kao lutke u izlogu skupe obuće. I tako, stojeći žive, a da im niko u toku tri sata ne uđe u prodavnicu.
Slatki džez, francusko Širaz vino, razliveni zagrljaji i flambirani poljupci, umesto dezerta, tamo preko puta usamljenih prodavaca obuće, na beogradskom čardaku, ni na maglovitom, već decembarskom nebu, ni na asfaltu..
***
Crno-beli domaći filmovi iz detinjstva, naknadno obojeni bojama i sadašnjim poimanjima, ili oni namerno crno-beli iz crnog talasa, uz crno vino iz komšijskog kioska, ispod tezge posle 22h, Uz jutjub bioskopske poljupce i zaglrjaje.
***
Znaš li koja je zvanično i nezvanično najbolja svetska pesma da se uz nju vodi ljubav?
Čudni mi ovi dani nekako. Ne znam ni šta bih pisala. Čas su anais-ninovski, čas silvija-platovski, čas ana-ahmatovski... A možda najviše ana-gramovski, a da me niko nije obavestio.
Nekako izdaleka odgledano unazad i trenutno izgledaju apsurdno, što kamijevski, što kafkijanski.
***
Ovaj svet je stvarno postao kristalizacija apsurda. U nekoj tamo "metropoli" na brdovitom Balkanu istovremeno se odvijaju hiljadu neusaglašenih filmova. U jednom, na festivalu piva, dečkić, neprocenjivo maloletnih godina valja se po zemlji, drug ga vuče obeznanjenog, uprkos zakonima - ne prodavati alkohol maloletnicima, a nikom posle 22 časa. Istovremeno, na drugom kraju grada, ispred kioska "sve ima 24 časa", super-ilegalna akcija a la "Otpisani" - Tihi trpa Prletu u torbu češko pivo, da Kriger i komšije ne vide, 5 minuta posle 22.
***
Virusi drmaju, sparine nas iznojavaju, borimo se, strasti ubrzavaju i zastajkuju, ljubavi lete i sleću... Ovog avgusta, iz proverenih i tajnih izvora domaći novinari rade 25 minuta dnevno u proseku, jer... kao ništa se ne dešava. A nekima nama se toliko toga dešava da prosto molimo više sile da nas multipliciraju da stignemo svuda i postignemo sve. A najviše... da nam možda daju mir - da uživamo u ovom nezemaljskom što imamo i da nam ostvare nemir - da kročimo preko zlatnih, alhemijskih pragova što nas čekaju oduvek.
Ovih dana je u Beogradu teško preći iz tačka A u tačku B. Znaš šta će, ali ne znaš kada će da te zadesi.
Tako kreneš sa posla kući, a zadesi te potop ispred prodavnice odeće u kojoj je 70% popusta. Šta je lepše u takvoj (ne)prilici nego, zadovoljna što je plata stigla ranije, a kartica na odloženo trenutno važi, probati, probati i zaglaviti se u kabini. I pri tome se malo čuditi kako dežurna kapo prodavačica isteruje neke iz susedne kabine prekornim glasom "Nije dozvoljeno da u istoj kabini budu dve devojke." Odmah sam se zapitala - "A koje su druge varijacije i kombinacije dozvoljene?"
Ili sedneš sa drugaricama da uživaš u moki. Ispod perde debele kao šatorsko krilo, ili cirada, ili kako se već takve, kobojagi nepromoćive tkanine zovu. I onda, na kraju, felinijevska scena. Otvoriš kišobran, pijuckaš moku i nastaviš da pričaš, pričaš... kao u onom vicu o dve do tri cimerke u zatvoru kad izađu na slobodu. Ili kao na svadbi moje daleke sestre kada se nebo prosulo po svima, naroćito po mladoj sa tek izbilim ovčjim boginjama kojoj niko nije smeo da čestita. Čak ni rasvirani Cigani. Felinijevski i kusturičasto sasvim.
Ili kad od ulaza do otvorenih vrata kola pokisnem od pola i do pola, pa onda tako mokrih majica i suknji sedim satima i slušam priče na relaciji Beograd-Vankuver. Ko je gde i šta uradio? Svi smo na kraju u tihoj noći, koja nije tiha, i jedemo jareće, jagnjeće i teleće pečenje. Pijemo domaću dunju pre (otkud u Srbiji toliko dunje?), na kraju crnog Radovanovića barik-ne barik-nema veze, a posle kraja kajsiju uz orasnice, umesto francuskog konjaka, i tursku kafu koja se sad zove "domaća". Pričamo kao naverglani, setno i sa nadom, o nekad, sad i sutra.
Ili kad se setim da ja oluje obožavam. Nekako nas teraju da se ego-džinovski šćućurimo kao patuljasto-nadajući u orahovoj ljusci i poželimo i ostvarimo pravu sreću. Dok smo još ovde. Dok znamo da živimo, volimo, radujemo se svakom mirnom i olujnom trenutku...
O trolovima i kosi, o loknama ću nekom drugom prilikom...
Ja u kući, tj. stanu definitivno imam trolove. Možda pola života, onog budnog dela, trošim na traženje zagubljenih trica. Evo, recimo puder. Moj omiljeni, a skup, ali vredi svaku paru. Samo je nestao sinoć. Iznervirana, kupim ga danas novog, a on se stari, zagubljeni, večeras pojavi na mom jastuku na kome sam, ja, princeza na zrnu graška, spavala cele prošle noći.
***
Šveđani su nekako ponosni na svoje trolove. Prodaju ih kao suvenire uz koje često ide uputstvo - "Ne šišati ih i doneće ti sreću." Kose su im raznobojno-fluoroscentne, slatki su, uprkos najstrašnijim mitološkim i kompjuterskim Wikipedia definicijama. Sa jednim sam (uspešno) pod jastukom spavala godinama, sećajući se jedne zemlje na Zemlji, ali pale s Marsa. Ali... To bi nekako slično bilo da mi ili Rumuni prodajemo vampire kao priveske za ključeve. I onda kažemo - nikako im ne trljajte zube belim lukom.
***
Šta je to u ljudskoj ili ne-ljudskoj kosi? Samson i Dalila, stara priča. Gledam prekjuče kod moje frizerke dvoje beba blizanaca kako se bacakaju i vrište u pokušaju šišanja. Setim se sebe. Šišala sina noću dok spava. Sa one strane gde mogu, pa čekala da promeni stranu i štric-štric. Pa onda sutra pred ogledalom uočavanje propusta i asimetrije. Ne dao bog takvu frizerku-mamu-amaterku ikom.
Kako lepo miriše nov indeks, prazan skroz, kao tek odštampana sveska.
- Koji ti je broj?
- Zašto me svi to pitaju? Da li je to važno?
- Pa... nekako je važno. Bar ga pamtiš godinama. Ili vi sad po Bolonji ne pamtite ništa? Gle, kako je cinična pre-bolonjska mama.
- Dobro. Koji je bio tvoj broj?
- Ček' da se setim.
Čovek se uči (ili, tačnije žena) dok je živ(a). Da li stvarno ispod svakog šanka postoje kukice za okačiti ženske tašne? I da li se stvarno, nekad pop-rok legende Marine, Dragane, Viktorije vucaraju po putujućim cirkusima zvanim Farme, Dvorovi i sl.? Od nasmejanih, mladih šankera možeš da čuješ više "značajnih" informacija nego od blajhanih sredovečnih frizerki. Živeo beogradski noćni život!
